Kako sam obradovala roditelje

Za roditelje su deca najveći uspeh, radost i ponos. Ne može se rečima opisati osmeh na licu moje majke, niti uzbuđenje mog oca kada uradim nešto zbog čega budu neizmerno ponosni. I ne moraju to biti velike stvari, dovoljen su i sitnice, jer je sve pozitivno što deca rade za samog roditelja potvrda da je njegovo dete na pravom putu.
Ove godine sam odlučila da učestvujem u školskom maratonu. Iako sam znala da će to biti veliki izazav za mene, postavila sam sebi jasan cilj, da budem u prvih troje. Vredno sam trenirala svakog dana posle škole, jednostavno sam želela da pokažem sebi da mogu da ostvarim sve što poželim onda kada uložim trud u to. Kako su dani odmicali, moje uzbuđenje i trema su rasli. Školski maraton održaće se tokom dana posvećenih školskoj proslavi i neće to biti jedina disciplina, takmičeće se učenici svih razreda u košarci, odbojci i fudbalu. Biće organizovana i priredba na kojoj će moji drugari izvesti predstavu, pevati i recitovati. U školskom maratonu učestvuju svi i dečaci i devojčice od petog do osmog razreda.
Došla je i ta subota, dan kada ću pokazati jesam li uspela da ostvarim svoj cilj. Znoj mi je oblivao celo telo i srce kucalo sve jače i jače od trenutka kada sam se probudila. Plašila sam se šta ako se sapletem, šta ako ja to ne izdržim, ipak nije mala stvar istrčati tri velika kruga. Ako se budem umorila na pola trke ili nesrećnim slučajem pala, svi će mi se smejati. Razmišljala sam da li bi bolje bilo da odustanem. Moji mama i tata su bili moja velika podrška tada, znali su koliko mi je to važno i rekli su mi da nije bitno hoću li na cilj doći prva ili poslednja, važno je da učestvujem. Život zajedno čine i pobede i porazi i svaki put smo sve jači i jači.
Kada je voditelj programa saopštio publici u kojoj su sedeli i moji roditelji, da je na redu školski maraton, udahnula sam duboko, izbrojala do deset i stala na start. Tada je sve postalo nevažno. Na zvuk pištaljke moje noge i telo su sami krenuli. Nisam videla ništa oko sebe, samo sam gledala pravo, misli su mi u tom trenutku odlutale. Neka bude šta bude. U strahu od poraza, nisam ni primetila prolazak kroz cilj. Sada je gotovo, ali onda je usledilo ono za šta sam se borila i čemu sam u poslednjem trenutku prestala da se nadam, pročitavši ime pobednika maratona, voditelj je izgovorio moje ime. Pomislila sam da je to samo san, ali me je aplauz publike osvestio i shvatila sam da je istina i da sam ostvarila svoj cilj i ne samo da sam bila u prvih troje, već i pobedila.
Osećaji koji su tada usledili bili su neopsivi, bujica radosti i sreće preplavila je moje telo, a na licima mojih roditelja ugledala sam ogroman osmeh i ponos. I tada sam naučila da je moguće sve ostvariti kada imaš veliku podršku i borbu da dođeš do svog cilja.

Nema komentara

Comments are closed.

To Top
BosanskiБългарскиHrvatskiMagyarМакедонски јазикRomânăСрпски језикSlovenščina