Kako sam obradovala svoje roditelje

Još od malih nogu želja mi je bila da postanem glumica kad porastem. Sate i sate sam provodila pred ogledalom i ponašala se kao dama, oblačeći mamine krpice i štikle. Uživala sam u tome, nijedan maskenbal nisam propuštala, to su bili događaji koji su me najviše radovali.
Kada sam krenula u prvi razred, na moj nagovor, roditelji su me upisali u školu glume. To je bila sekcija u okviru gradskog pozorišta koja se odvijala svake subote. U tu moju glumačku sekciju dolazili su učenici od prvog do osmog razreda, a postojala je i grupa za srednjoškolce. Bilo je pravo uživanje provoditi vreme u pozorištu i na samoj sceni, iako smo znali da mi nismo pravi glumci i da će biti potrebno mnogo truda i vežbe da to postanemo. Na sekciji smo radili raznorazne glumačke vežbice. Vežbali smo zagonekte, pitalice, brojalice, brzalice, učili pesmice i recitacije. Na svakom času vežbali smo po jednu imitaciju koju izaberemo, trebalo je imitirati životinju, člana naše porodice, nekoga iz bliskog okruženja, poput prijatelja, pa čak i predmete. Pravih predstava za nas još uvek nije bilo, više su to bile priredbe na kojima bismo pokazivali šta smo novo naučili svake godine. Ili bismo statirali u predstavama starijih glumaca, amatera. Kada sam porasla i krenula u peti razred dobila sma priliku da i ja igram u nekoj predstavi. Predstave koje je sekcija tada organizovala nisu zahtevale veliki broj glumaca, pa samim tim nismo mogli ni svi da učestvujemo i tako sam ja čekala da dođem na red da dobijem neku ulogu. Moja želja se vrlo brzo ostvarila. Rediteljka je odlučila da baš meni poveri ulogu Crvenkape u predstavi Crvenkapa i zbunjeni vuk. Mojoj sreći nije bilo kraja, konačno sam dočekala svoju prvu predstavu i svoju prvu ulogu. Svi u mojoj porodici su se radovali zbog mene i željno iščekivali moju premijeru. Jednom nedeljno, posle škole, održavale su se probe za predstavu. Premijera je bila zakazana za dva meseca. Posle nekog vremena naučila sam svoj tekst napamet, kao i tekstove mojih drugara iz predstave, kako bih znala kada je moj red da govorim. Pošto je trebalo sami da napravimo kostime, baka je za tu priliku sašila moj kostim Crvenkape. Bila je to prelepa haljinica crvene boje, zajedno sa ogrtačem i kapicom. Polepili smo plakate po ulicama, u školi i okolini i počelo je odbrojavanje do predstave.
Konačno je došao i taj dan, moja prva premijera. Celog dana sam bila uzbuđena i nestrpljiva, imala sam ogromnu tremu, bila sam u strahu da ću zaboraviti tekst i obrukati se. Međutim, čim sam zakoračila na scenu, pozorišna svetla su me zaslepela i ja sam tada jedino mislila o tome kako da odigram ulogu Crvenkape što je bolje moguće.
Po završetku predstave celu salu u pozorištu zatrpao je glasan aplauz i oduševljenje publike, a ja sam u publici ugledala ozarena i nasmejana lica svojih roditelja čija je sreća bila možda i veća od moje. Tada sam shvatila da sam svoju šansu iskoristila na najbolji mogući način i učinila svoje roditelje neizmerno ponosnim na mene.

Nema komentara

Comments are closed.

To Top
BosanskiБългарскиHrvatskiMagyarМакедонски јазикRomânăСрпски језикSlovenščina