Maj je stigao u moj kraj

Sivi i teški oblaci spakovali su svoje kofere još u aprilu i otputovali daleko, na radost svih nas. Sunce je prosulo svoje zrake u svaki kutak moga mesta i maj je konačno stigao. Proleće se razbuktalo i rasanilo, i dani su postali topliji i duži.
Priroda se probudila iz dugog zimskog sna. Drveće je navuklo svoje ogromne zelene bunde, travnati tepih ozeleneo, a ptičice ponovo pevaju sa grana i svojom pesmom bude i uveseljavaju sve oko sebe. Procvetale su i prve ruže. Pupoljci su se raširili i dobili jarko crvene boje. A i prve trešnje, radost svakog deteta, stigle su u moju ulicu.
Priroda odiše svežinom i vedrinom, baš kao i ljudi koji vrve i jure na sve strane. Ispred kuća sede stari na klupicama, promatraju ostali svet i pričaju neke svoje priče, parkovi su puni dece i njihova se graja i pesma svuda širi. Svi su poletni i dobro raspoloženi, a mi deca, hrlimo iz škola svojim kućama kako bismo što pre istrčali napolje da se igramo.
Maj je doneo duge šetnje i odlaske u prirodu, na reku, u šumu, na jezero. Vikendom narod odlazi na izlete gde pravi roštilj i uživa u blagodetima života.
Svake večeri se skupljamo u našoj ulici i smišljamo nove igre i avanture. Igramo se s loptom, jurimo, sakrivamo, vozimo bicikle. Postala nam je tradicija da svake godine odlazimo u berbu trešanja. Kod nekih komšija smo uvek dobrodošli, čak nas i sami pozivaju i kažu „neka, dečice, samo vi dođite i uberite koliko god možete da ponesete, bolje vi, nego vrane.“ A ima i onih kod kojih krišom upadamo, pa može li se reći da si imao lepo detinjstvo, ako bar jednom nisi upao u komšijsko dvorište da ubereš koju trešnjicu. I nije nama stalo toliko do trešnji, uvek ih naberemo i previše, nego nam je slatko da se šunjamo i krišom nešto radimo. Uvek nas opomenu reči „hej, vi mali lopovi, sad ću da vas uhvatim“ i onda mi počnemo da bežimo, kako ne bismo nadrljali, a posle se tome svi slatko smejemo. Ne završi se uvek naivno, nekoliko puta smo se sapleli i zaradili prve modrice te godine, pa čak i ostajali bez „ulova“. Ne kaže naš narod džabe „ko hoće veće, izgubi iz vreće“. Bar ćemo jednog dana imati lepe uspomene.
Tako se odvijaju naši majski dani, dani kada uživamo i igramo se do mile volje, kada smo bezbrižni, sem ako nemamo loše ocene, jer se bliži kraj školske godine, a onda treba sesti i zagrejati stolicu ili će predstojeće leto biti velika propast.

Nema komentara

Comments are closed.

To Top
BosanskiБългарскиHrvatskiMagyarМакедонски јазикRomânăСрпски језикSlovenščina