Moja najbolja prijateljica

Prijatelji nas čine potpunim i pružaju nam osećaj sigurnosti. Podeljena tuga sa prijateljem upola je manja, a sreća dva puta veća.
Naše drugarstvo počinje sa mojim rodjenjem. Starija je od mene dve godine i čuvala me je mojih prvih dana. Kažu da mi se odmah svidela i ja njoj. Odrastale smo zajedno. Bile smo pevačice, pevale smo pesme omiljenog benda D&D, svirale na gitarama napravljenim od muvarice i papira, na kojem smo crtale žice. Putovale smo po celom svetu od Kine do Francuske. Bile smo kamperi u baštama, prodavci sladoleda i kokica tokom letnjeg raspusta. Postale smo čak i pobegulje od roditelja, a utočište smo našli kod prabake Mare.
More naših zajedničkih uspomena sačuvano je u zlatnoj kutiji, koju skrivamo u našim srcima. Iz te kutije uspomena nastale su nevidljive niti, koje nas čvrsto drže. One su snažne, na neki način magične, ali opet i čudne. Nemoguće ih je objasniti, a jos teže prekinuti. Ona se zove Milena.
Njena tamna, duga, ravna kosa, oštra kao sečivo, njeni veliki rumeni obrazi, njene kose oči kao kod Kineza toliko crne da se zenice ne vide, njena povećana donja usna od udarca o dvorišnu ljuljašku, njen prepoznatljiv hod dok drži školsku torbu punu stvarčica za pravljenje zubnih proteza, čine je neobično lepom, zanimljivom i simpatičnom osobom.
Uvek se smeje, i kad treba i kad ne treba. Ponekad se pitam kako joj to uspeva. Kako joj uspeva da i u najgorim trenucima može da bude vesela , razdragana i energična. Pored nje takve i ja sam uvek srećna i nasmejana. Ona je pomoćnik u svim mojim namerama i pratilac u svim kretanjima. Volim je do neba.

Nema komentara

Comments are closed.

To Top
BosanskiБългарскиHrvatskiMagyarМакедонски јазикRomânăСрпски језикSlovenščina