Pejzaž sa reke

Zora je. Polako ulazim u auto i krećem beskrajnim putem. Zlatno sunce polako izlazi i baca svoje blistave zrake na probuđenu priradu. Blagi povetarac poigrava se sa gustim krošnjama drveća. Posmatram strme i vijugave puteve, bistre vode, zelene livade,… Pogled mi luta beskrajem. Nebo se oslanjalo na vrhove obližnjih planina. U jednom trenutku osetih kako se auto zaustavlja…
Stojim pored reke. Ogledam se u njenoj modrozelenoj dubini. Neretva je brza, hladna, bistra planinska reka, ali su ljudi svojim veštim rukama izgradili manje brane i tako narušili njen brz tok da bi mogli da se kupaju u njoj. Pre samo nekoliko minuta voda je bila zamućena i puna kupača. Sada u vodi nema nikoga, a ona je mirna i bistra kao i ranije. Odlazim iza brane. Šetam šljunkovitam obalom. Tu ova moćna reka pokazuje svoje pravo lice. Pronalazim pored brzaka čiji huk narušava tišinu netaknute prirode. Na obali na kojoj ja stojim je šljunak i pesak, nema biljaka, dok se na drugoj obali povijaju mnogobrojne umorne vrbe ogledajući se i pomalo kupajući u bistroj ledenoj vodi. Malo dalje se zemlja i ne vidi od mnogobrojnog žbunja. Zelenilo drveća i modrozelena boja vode kao da se stapaju. Tu su i neke životinje. Najviše ima vodenih zmija koje nije nimalo prijatno videti. One kao da svojim vitkim, tankim telom klize kroz vodu. Polako i užarena lopta sunca zalazi iza krševitih i visokih planina koje okružuju reku. One kao da čuvaju i pokazuju joj put kojima treba da teče.
Već je vreme da krenem. Polako sam se uputila prema kući očarana i pod utiskom upravo viđenog pejzaža. Ali već prvi ljudi i njihovi glasovi trgli su me iz tog sanjarenja i uživanja u lepoti prirode.

Nema komentara

Comments are closed.

To Top