Posmartam sebe očima odraslih

Često stanemo ispred ogledala i zamišljamo sebe u najboljem mogućem svetlu. Zamišljamo sebe kao junaka, glumca, pevača i ostale poznate likove ali čim se malo pomaknemo od ogledala, izađemo iz sveta mašte, shvatimo da smo tu samo obični mi, ali kakvi da smo, u našim očima za sebe smo najlepši.
Često stojeći tako ispred ogledala majka me zapita”Šta ja to radim”, dok zbunjeno stoji, samo što je ne pitam: “Zar ti mene ne vidiš kao najlepšeg labuda ili nekog prepametnog, ali zanimljivog naučnika?”.
Razmišljao sam puno o tome kako nas odrasli vide. Još od detinjstva komšija me je gledao kao zabavnog, pametnog, ali što sam stariji, pogled mu je sve drugačiji i sada u njegovim očima ja sam samo jedan “dosadni klinac”. Sretnem čoveka koji je zaista vredan mog poštovanja za sve što je uradio za mene. Trener koga pamtim samo po dobrim stvarima. Pričajući sa njim rekao mi je kako sam jedan od najboljih fudbalera koji je trenirao, pogled u očima dok je to pričao, jednostavno nisam mogao da ne primetim, videlo se da je bilo iz srca. Osmeh se odmah video na mom licu, ali nisam mogao da se ne zapitam, kako je moguće da sam za njih koji su sličnih godina, ja toliko različiti. Nisam mogao da ne razmišljam o tome i porazgovarao sam sa nastavnicom koja me je rado saslušala. Saslušala me je, nasmejala se kao da je znala da ću baš to pitati. To ovaj život i čini zabavnim, ta različita mišljenja, iako smo za to sve potpuno isti, rekla mi je. Šta bi bilo kada bi za sve bili isti? Njeno pitanje me je iznenadilo, ali i razjasnilo neke stvari.
Nisam za sve isti, to me i čini srećnim.
Na pomisao da sam za sve isti, čak ni ono stajanje ispred ogledala ne bi imalo smisla.

Zahvaljujemo se Bošku Milosavljeviću na prelepom sastavu!

Nema komentara

Comments are closed.

To Top