U trenucima usamljenosti

Moram da priznam da mi trenuci usamljenosti prijaju. razmišljam o svemu što baš nikome ne mogu da kažem i niko me ne prekida u sanjarenju. O tim trenucima nikome ne govorim iz više razloga, možda bi nekome moje misli bile čudne, smešne, nezanimljive… A, one su deo mene i ponekad se vrlo uzburkaju i nastane haos u mojoj glavi.
Tada raspoloženje menjam brzo, smejem se kad se setim nečeg što me činilo srećnom, a zatim plačem, jer znam da to nešto više nemam. I bude mi teško i obuzme me seta. Taj osećaj ne volim, satima mogu da sedim u sobi i pitam se: Šta bi bilo kad bi bilo? Pitam se zašto se neke stvari nisu desile, a mogle su i želela sam da se dese. Zašto me neke beznačajne stvari jako zabole i više od onih koje treba da su važne. I zašto ne mogu da zaboravim nešto što ne treba da upamtim. Zašto se događa sve suprotno onome što želim.
Kad se umorim od tih teških i tužnih misli pokušam da mislim o lepim stvarima koje će me razveseliti, koje bih volela da se dese u budućnosti i bude mi lakše. Ali to traje kratko, više mislim na ono što me je povredilo. Ponekad uspem da rešim problem, ali ponešto ostane u mojoj glavi i boli svaki put kad se toga setim. Ali, verovatno, se i to dešava s nekim razlogom.

Nema komentara

Comments are closed.

To Top